Oko ponoći
Oko ponoći, kad odu spavat svi
a zajubjeni izlaze
u prolazu se zagrle
glavu okrenen
naših poljubaca ja se spominjen.
Kad se otriznim, još gore poludim
ne znan di je riga
između jave i sna,
više ne znan ja.
Oko ponoći, ka na lomači
moje tilo samo ča ne izgori.
Mokri iz mora prije svitanja
da iz ruku mi ne klizneš
čvrsto bi te stisnija.
Oko ponoći kad misec zasvitli
ispod zvizda ja sam najnesritniji.
Sriće niman ja, a dušu sam ti da
kad bi bar navratila
lipom riči smirila
ja bi bija zdrav,
samo ti bi me izličila.
Stjepan Botica