U Somboru pedeset i neke,
pamtim dobro k'o jučer se zbilo.
Sankama smo došli sa salaša,
ić' ćemo na bunjevačko prelo.

Poklade su, njive su pod snigom,
a na prelu nebrojeno svita.
Svi mirišu na jabuke rane,
i na čiste sobe podmazane.

Dok lipih cura i momaka,
ja ne vidjeh nigdje u životu.
Sastali se da se provesele,
da se vide i da se zagrle.

Mrak se spusti zavjesa se diže,
na bini se zasijaše žice.
Došli su nam najmiliji gosti,
tamburaši čak iz Subotice.

Nema više tu šta da se priča,
u grlima svaka rič tad staje.
Jer najbolji tamburaši svita,
bješe društvo Tumbas Pere Haje.

Zaigraše divojke i momci,
u najlipšu nošnju obućeni.
Još je lipše to kolo momačko,
kad ga igra srce bunjevačko.

Po ponoći svi smo jedno bili,
dobro vino utrnilo sviće.
Igralo se i pivalo tako,
k'o da ni'ko nikad umrit neće.

A sa strane posidale nane,
glede, paze, broje više puta.
Kol'ko ih je došlo iz Lemeša,
iz Bajmoka i iz Tavankuta.

Zora sviće njive su pod snigom,
a na prelu nebrojeno svita.
Svi mirišu na jabuke rane,
i na čiste sobe podmazane.

Sve dok bude salaša i Bačke,
sve dok pisma i tambura traje.
Najboljega tamburaša svita,
bit će ime Tumbas Pere Haje.
Najbolji Hrvatski Tamburaši

[1789]