Jesenje lišće već opalo je,
ni travke nema, pustoš je svud.
u srcu mome i u duši mojoj
još uvijek vlada vječita stud.

Duboko u noć, sasvim osamljen,
šet'o sam draga, kraj stana tvog.
misleći tako, možda ću malo
ublažit' boli srdašca mog.

A ti si spala mirno, bez slutnje,
nisi ni znala da te ljubim ja.
Ne znam ni reći da li si kriva
što me nisi žarko ljubila.

Život je borba, kratka je sreća:
u toj ću borbi ustrajat ja.
i neću klonut', samo ću mislit'
da ti ćeš jednom bit' moja sva.

Uzalud bjehu sve nade moje
zalud se nadah da ćeš ostati.
al' sada vidim da zbilja ideš
i da se moram s tobom rastati.

Pa, idi, idi, u svijet daleki:
mira ti želim na putu tvom.
a kad ti bude blistala sreća,
sjeti se katkad i na naš dom.

Jesenje lišće na zemlji leži,
pa me podsjeća na rodni kraj.
za njim ja čeznem, za njim ja težim,
al' sve je prošlo: svemu je kraj.
Starogradska
Blanka Došen

[1940]